Чуда
Исцељења у ходу
„Госпођа Добрила Љубојевић била је од оних верника који су настојали да одлазе на литургију тамо где служи патријарх српски Павле. На други дан Тројица, у Духовски понедељак, патријарх Павле служио је у селу Сланци поред Београда. Добрила је журила на аутобус, незгодно згазила и повредила ногу, пала и остала тако у болу. Цвећар надомак чијег локала је пала притрчи у помоћ, али није могао много помоћи. Телефоном је позвао њеног сина, да колима дође по мајку. По доласку кући, пошто је по струци виши физиотерапеут, Добрила сама себи стручно увеже ногу и легне да се одмори. Донела је нову одлуку да на литургију иде у своју парохијску цркву Лазарицу, ту надомак куће где живи, кад већ није могла да оде тамо где је планирала. Литургија у Лазарици почиње касније него у Сланцима, тако да је имала око два сата за одмор.
Нико од појаца тог дана није дошао. Добрила је била сама за певницом за време литургије у Лазарици. По завршетку службе, свештеник дође да се захвали:
Слава и хвала Богу да сте дошли, сестро Добрила, да нисте дошли, не знам како бих одслужио литургију!“
Добрили паде на памет да се можда баш зато није дало да оде у другу цркву, али то прећута. Сад она замоли свештеника:
„Оче, молим вас да ми очитате молитву пред иконом Светог Мине, сломила сам ногу!“
Свештеник не верује да је сломила ногу, с обзиром на то да је све време литургије престојала и без видног грча на лицу певала за певницом, али услиши њену молбу. Нико јој није веровао да се повредила, па је одлагала да иде на лекарски преглед. Отишла је тек петог дана. Уз урађен рендгенски снимак, у лекарском извештају је писало: „Дискретна пукотина фрактуре, све је у зарастању“.
Одбила је да јој ногу ставе у гипс, јер у том случају њена породица не би допустила да за Петровдан иде у манастир Благовештење, где је служио патријарх Павле. Ишла је у овчарско-кабларско Благовештење. нико није приметио какву повреду има. Онима који су за то знали, радосно је говорила: „Исцелио ме Свети Мина“, сачувано је у књизи о његовим чудима.
Преко ноћи оздравила
Почетком 2009. године Драга Павићевић дошла је у цркву Лазарицу и у Књизи личних сведочења верних о чудима Светог Мине записала: „Данас се навршила година од мог излечења, па хоћу да посведочим о чудима Светог Мине.“
Госпођа Драга својом руком је исписала, а онда и лично посведочила аутору књиге како се излечила.
„Зглобови на рукама почели су да отичу. Болови су били јаки, а болна места поцрвенела. Медицинске терапије нису помагале, а ињекције је примала. Узрок болести остао је непознат и после више лекарских претрага. Упут је добила да иде на ВМА, јер се сумњало на системску болест. Пре него што ће кренути у болницу, три пута је одлазила у Лазарицу и палила по 40 свећа, уз молитве Светом Мини за оздрављење.
У недељу, дан пре одласка у болницу, пред чудотворном иконом Светог Мине свештеник јој је очитао молитву за здравље. Убрзо после тога, у току ноћи, бол је престао а отоци су се повукли. По пријему у болницу лекар је написао да је примљена у добром стању, ради испитивања.
Од тада Драга се захваљује Богу и Светом Мини, јер никада више отоци и црвенило нису се појавили на њеном телу. Био је то разлог да дан Светог великомученика Мине узме за своју славу“, стоји у поменутој књизи.
Божја промисао – за људе, чудо. Истинита бајка за одрасле
Знам, јер у мени годинама дубоко лежи, овако је било…
Друге суботе фебруара 1999. у 7 часова дошао сам на хитно пријемно дежурство које је тог дана припадало нашој болници, „Градској“ на Звездари.
Обзиром да сам та био шеф дежурне хируршке екипе, одмах сам пошао у шок собу, да прво ту направим визиту, јер се по правилу ту смештају увек најтежи болесници. Већина болесника у шок соби већ је била оперисан у току претходног дан аи ноћи, али, било је и пацијената који се још увек “посматрају” да би се видело на коју страну ће постојећа болест да иде: да ли ће захтевати операцију или другу врсту неоперативног лечења.
У нашој болници шок соба има 14 кревета и иде се редом.
Већ на првом затекао сам девојчицу од 17 година која је у лицу врло лоше изгледала, али без гримасе бола, патње и страха. Била је ситне и мршаве грађе.
Колеге из ноћне смене још нису пристигли у шок собу. Сестра која је већ преузела јутарњу смену обавестила ме је да је девојчица у току ноћи примљена и да још увек није сасвим јасно шта се код ње догадја. жалила се на болове у трбуху, надутост и изостанак ветрова и столице. Приступио сам са бригом прегледу јер девојчица од 17 година изгледала је као да има 13, 14 година. Није уобичајено да млада особа изгледа тако болесно за мање од 24 сата.
Преглед је био врло кратак, јер није било ни дилеме, ни тешкоћа да се види да ово стање захтева хитну и неодложну операцију трбуха. Одлука за операцију била ми је лака, а шта ће се “унутра” наћи нисам могао ни да сањам.
“Спремите дете за салу” – рекао сам сестрама и пошао из шок собе да обавестим анестезиолога и инструментарку да брзо све спреме за улазак у салу.
На изласку испред врата сачекале су ме две видно усплахирене жене. То су биле мајка и тетка девојчице. Очигледно су чуле моје гласне и наредбодавне речи о припреми пацијенткиње за операцију. Представиле су се и са бригом упитале о чему је реч. Одговорио сам да не знам, али сам сигуран да мора да се уради хитна операција, без одлагања. Говорио сам одлучно и повишеним тоном, иза чега је заправо стајала и моја, лично хируршка, брига и неизвесност шта ћу у трбуху наћи и како ћу то моћи да решим да би се девојци спасла глава.
Мајка и тетка су ми рекла да је њихов пријатељ, заправо, мој начелник и да су га позвале мобилним да дође. Знајући да је субота и да је рано, одговорио сам “нек начелник дође кад дође, а ја морам да радим своје”. Сложиле су се немајући бољи избор. Стрепња је лежала и у њима и у мени.
За непуних пола сата девојчица је већ спавала на операционом столу и трбух је био широм отворен. Асистирао ми је млади хирург Ж.П.
Садржај у трбуху био је доминантно црн – боја изумирања и смрти ткива. Више од пола, што танких, што дебелог црева, било је у гангрени, тј. потпуно је изумрло. распетљао сам ту гомилу црева, оријентисао се шта је ту преостало здраво, што морам да сачувам, а ово остало, болесно и црно, мора да се исече и одстрани. Почео сам да сечем и уклањам …
У том, у салу стиже и мој, позвани начелник (В. К.). Обрадовао сам се пуно, јер сам са неким старијим и искуснијим од мене могао да поделим ову муку и ризично стање које се надвило над овом несрећном девојчицом, која сада лежи испред мене и чији живот је предат мојим рукама и мом, људском, умећу.
Показао сам начелнику целу ситуацију у трбуху и границе болесног које морам да одстраним. Преостали здрави део црева после морам да саставим и спојим шивењем. Оно што је преостало здравог црева било је довољно да може да се живи. Раширеност ове несвакидашње болести командовала је пут моје операције. Правац је био јасан и све је ишло технички лако и без проблема, рутински.
Обзиром на то, начелник је изашао из сале са поруком да ће сачекати крај операције у својој соби и да ме чека. Наставио сам операцију мирно.
Остало је можда још три, четири потеза до извлачења три и по метара изумрлог црева, кад … нешто ми је блеснуло у глави и проказало да ћу ако тим путем наставим, што се хируршки апсолутно наметало као нужно, пресећи крвне судове који хране преостали здрави део црева. Тада живота за пацијента више не би било, јер не би остало више здравог црева да могу да их саставим. Гледао сам запањено до чега је у два, три потеза могло да дође, да дете одведем у неминовну смрт.
Пресрећан сам био, што ми се то „велико сазнање“ јавило и што сам стао не начинивши погубно дело које више ни једна медицина не би могла да поправи. У тој ситуацији и стресу нисам помислио на Бога, то је дошло касније.
Завапио сам и тражио да зову начелника поново у салу. Када сам му показао шта ми се намеће као нужно да урадим, а да ће то бити кобно по живот пацијента, начелник је замишљено одговорио: „Да, сад кад ми на то указујеш, видим и ја да тако не сме. У праву си, ово је аномалија (Дг: Месентериум цоммуне странгулатум), коју хирург обично види само једном у каријери.“
У књигама, наравно, то постоји као рарирет, написано ситним словима.
Хвала миломе Богу, скренуо сам операцију са пута који је за хирурга логичан и кренуо, рекло би се, малом странпутицом, али то је девојчици дало шансу да преживи и буде спашена.
После завршене операције, отишао сам код начелника у собу који ме је и даље ту чекао. У соби су биле мајка и тетка девојчице. Већ су биле упознате са тим шта се дешавало у сали, шта сам нашао на операционом столу, како сам чудом избегао смртоносну замку и да су сада сви изгледи да ће бити добро.
Начелник и ја, било је већ подне, наздрависмо уз виски и ја подјох даље у дежурство. Мајка и тетка, сада са већ присутном НАДОМ у души и на лицу, пођоше за мном.
Са сјајем у очима од суза, поново ми захвалише уз причу да су њих две, током операције биле у Цркви Светог Великомученика Лазара, близу болнице, и да су се пред иконом Чудотворног Светог Мине молиле за моје руке и успех операције. Дале су ми и иконицу Светог Мине за кога до тада никада нисам чуо. Тек поподне или сутрадан почео сам да схватам ОНО што ми се проказало и спасло живот девојчице.
Следеће недеље, ношен мислима и иконицом, отишао сам у цркву да видим велику и праву икону Светог Мине. Ова Црква Светог Лазара, заправо је моја парохијска црква, од како сам се на Звездару доселио, а то нисам знао, јер сам живот, иако на око врло успешан и уредан, провео прилично као „отпали син“ Христа и Цркве.
Тада ми се све отварило: пут истине, љубави и правде Христове. У овој цркви сам те исте године, док нас је са запада „милорсрдни анђео“ гађао и отимао светиње Космета, доживео још неколико откровења. Коначно, то је била мера за пад и последњег зида мог „разумског“ опирања вери Господњој.
Тек тада, и са свим тим доживљеним, разумео сам речи Литургијског појања: „… и сав живот свој Христу Богу предајмо“. Разумео сам и хоћу. Све друго ће после, до нас, само доћи. И данас, после толико година, још чвршће у томе живим.
ЕПИЛОГ
Седамнаестогодишња девојчица М. Ј., а сада млада жена, живи са мајком у Паризу и магистрира на Музичкој академији, одсек – клавир. Девојчицина тетка М. Ј., која се болно и усрдно молила пред Светим Мином, предала се писању. Данас је препознају као писца домаћих бестселер романа.
Готово сам сигуран да оне, све три, не слуте како ме је сусрет са њима обележио и не знају тајну пута светлости на који су ме извеле.
Мој начелник, сјајан човек и хирург, упокојио се у Господу.
Млади колега који ми је помагао данас је шеф хируршке екипе.
Ја и даље радим свој посао у болници, молим се Богу, дивим Му се и славим Га.
Нова откровења мени више не требају. Чекам ЈОВАНОВО.
„И Бог ће отријети сваку сузу
Од очију њиховијех
и смрти неће бити више
ни туге ни јаука
ни болести неће бити више
јер, Прво прође“
(Отк. Јв)
Лета Господњег, 2011.
Др Зоран Милићевић